Kad nešto radiš s ljubavlju i dušom, to je dobitna kombinacija. Ustvari, “za ljubav treba imat’ dušu”, kako glasi refren pesme starog, dobrog rok benda “Atomsko sklonište”. Junaku ove priče duša je srednje ime, a Srbija životno “sklonište”. Jašar Čan Nazli (30), Turčin srpskog porekla, trener, član stručnog štaba ženske srpske reprezentacije i profesionalac u Pokretu za žensku košarku Marina Maljković i Institutu za ženski sport.

U Srbiji ga zovu Duško. Ko iole zna turski jezik povezaće da Čan ili Džan, kako neko izgovara, na turskom znači duša, duh, život, srce… Ništa nije slučajno, pa ni navedene podudarnosti. Ovaj mladi čovek je srce i dušu poklonio košarci, Srbiji, deci u Pokretu i Institutu, i naravno, supruzi Gamze, bivšoj turskoj košarkašici.

Nije slučajnost ni njihov dolazak u Beograd. Za sve je “kriva” Marina Maljković, sa kojom je Nazli sarađivao u Galatasaraju i Fenerbahčeu. Između ostalog, sa srpskom selektorkom je osvojio dva evropska trofeja, Evrokup (2018) i Evroligu (2023)!

– Moje putovanje do Pokreta za žensku košarku Marina Maljković i Instituta za ženski sport počelo je 2016. godine, kada sam upoznao Marinu, koja je tada bila šef stručnog štaba Galatasaraja. Sa velikim interesovanjem sam pratio najpre Pokret, a zatim i Institut, otkako je pokrenut. Sve me je to veoma privlačilo, jer takve sportske organizacije ne postoje ni u jednoj evropskoj zemlji. A saradnja sa Marinom u Galatasaraju i u Fenerbahčeu predstavlja dva najuzbudljivija perioda u mojoj karijeri. Kada je odlazila iz Fenerbahčea ponudila mi je posao u Beogradu, bez oklevanja sam prihvatio – ističe Nazli.

Sve se u kasno leto prošle godine odigralo vrtoglavom brzinom, novopečeni bračni par Nazli je ekspresno zamenio Istanbul Beogradom.

– Supruga i ja smo odlučili da se preselimo u Srbiju odmah nakon venčanja u septembru. Ustvari, to je bio najbolji svadbeni poklon za nas. Moja žena je tada završila profesionalnu igračku karijeru i takođe se sa velikim zadovoljstvom pridružila radu u Pokretu i u Institutu.

Perspektivni stručnjak sve svoje trenerske uspehe vezuje za Marinu Maljković.

– Kada smo sa Galatasarajem osvojili FIBA Evrokup, kao mladom treneru, to mi je mnogo značilo. Video sam u tome veliku šansu. Za razvoj karijere veoma je važno da učiš od stvarno dobrih trenera. A naš ponovni susret u Fenerbahčeu, 2022. godine, opravdano sam smatrao najvećom životnom prilikom. Marina je zaista neverovatna, uvek me je podržavala, motivisala i učila da budem što bolji i da težim da budem najbolji. Taj proces se, naravno, nastavio i traje. Trudim se maksimalno. Sa Fenerbahčeom smo postali šampioni Evrolige i turske lige i upisali svoja imena u istoriju kluba.

Inače, Nazli se opredelio za trenerski poziv po završetku igračke karijere, 2013. godine. Novo životno poglavlje je započeo u mlađim selekcijama Galatasaraja, a zatim, nastavio kaljenje u stručnom štabu seniorskog pogona. Tu se zadržao šest sezona, do prelaska u Fenerbahče. Pored svih obaveza sa seniorkama sve vreme je bio angažovan i u klupskim mlađim kategorijama. A evo kako opisuje period koji je prethodio osvajanju evropske krune sa Fenerom:

– Kao i obično, svi ciljevi su bili vrlo jasni. Marinin princip je gde god da smo radimo na tome da budemo najbolji. Svaki detalj, svaka sekunda, od prvog do poslednjeg dana, za nas su dragoceni. Imali smo naporan letnji period, a posle SP u Australiji ubrzo je počela klupska sezona u Turskoj. Međutim, pošto smo bili u odličnom, uhodanom sistemu, sve je funkcionisalo izvanredno. Posvećeni rad se isplatio, osvojili smo Evroligu i tursko prvenstvo. Marina je stvorila pobednički duh, hemiju i energiju, tako da uspeh nije mogao da izostane – naglašava Nazli.
U stručnom štabu reprezentacije Srbije Duško ima ulogu skauta, sa uzbuđenjem i radošću se seća i tih početaka.

– Velika je čast, veoma sam ponosan što sam deo srpskog nacionalnog tima. Nezaboravani trenutak mi se dogodio pre dve godine. Posle treninga sam ostao na terenu sa Marinom, razgovarali smo najpre o situaciji u klubu, zatim me je pitala za moj letnji program. Iskreno, nisam pretpostavio zašto. Usledilo je još jedno pitanje „Da li želiš da dođeš ovog leta na pripreme reprezentacije Srbije i da sve pomno pratiš?“ Moja prva reakcija je bila: “Pardon? Naravno!” Jednog jutra sam se probudio i u telefonu video poruku sa rezervacijom avionske karte za Beograd. Neverovatan osećaj! Došao sam na prvo okupljanje i od starta su me uključili u program i organizaciju.

Sjajna iskustva se nižu kao na traci, a jedno od njih je bilo i samo donošenje odluke o selidbi u Beograd.

– Iskreno, to mi je bila najispravnija odluka u životu, jer sam godinama sanjao ovu situaciju. Biti deo neverovatnih projekata i živeti u Beogradu, najlepšem gradu na svetu… To ne bi trebalo da objašnjavam u previše rečenica. Sve mi je bilo vrlo jasno i više nego jasno, znao sam šta me čeka.

Sa puno topline priča o angažmanu u Pokretu, Institutu i ciljevima…
– Zaista je lep izazov. Važno je raditi sa devojčicama, pozitivno uticati na njihov razvoj, učiniti da odrastaju u sportskoj kulturi. Moj prvi cilj je da od njih, pre svega, napravim dobre ljude. Najvažnije je da su u Pokretu i Institutu jednaki uslovi za svu decu i da ih u takvim okolnostima vaspitavamo i pomažemo da stanu na svoje noge. Naravno, velika prednost je rad u ovakvom ambijentu, uz podršku okruženja, kakvu imamo u Beogradu, Srbiji i regionu.

Duško sa ushićenjem ponavlja kako u Srbiji provodi najlepši period u životu, a zatim se osvrće i na svoje srpsko poreklo i vezanost za ovdašnju košarku odmalena.

– Rođen sam u Lipnici kod Čačka, 1994. godine. Sticajem okolnosti, 1999. godine sa ocem sam se preselio u Istanbul. Kao dete sam često dolazio u Čačak, kod bake provodio školske raspuste. Već tada sam imao priliku da upoznam srpsku košarku, a počeo sam da treniram u Turskoj sa 12 godina. Tako je krenula moja košarkaška priča.

Sa Duškom, za sada, sporazumevanje funkcioniše na kombinovanom englesko-srpskom “jeziku”, ali vredno se usavršava i na tom planu i vidi se da će vrlo brzo da progovori “da ga ceo svet razume”…

– Mogu da kažem da već tečno govorim srpski, razumem ga, ipak, fali mi još malo govornih vežbi. Moja žena je Turkinja, intenzivno uči srpski, ja sam joj, zapravo, prevodilac u svakodnevnom životu, što je, ujedno, dobra obuka i za mene. Prošlo je tek sedam meseci otkako smo ovde, a mislim da smo prilično napredovali u učenju. Razumljivo, supruzi je potrebno malo više vremena, ali siguran sam da će uskoro uspeti da ga savlada. Naravno, ne znamo šta će nam život doneti, ali želimo da ostatak života provedemo u Srbiji. Ovo je moja zemlja, najlepša na svetu i time se ponosim. Moja supruga ovde nema nikakvih poteškoća, naprotiv. Uživa, redovno pije tursku kafu u komšiluku – uz osmeh je dodao Jašar Čan Nazli. Naš Duško…

O kakvom čoveku se radi svedoči i njegova poruka na kraju razgovora:
– Zahvaljujem Bogu za sve u životu jer verujem u izreku: „Budite zahvalni za ono što imate. Tvoj život, koliko god da je loš, može da bude bajka za nekog drugog”.

Prvi cilj pred OI su dobre pripreme

Olimpijska godina donosi posebne izazove, Srpkinje učestvuju treći put uzastopno na najvećem planetarnom takmičenju, a kada je reč o ciljevima Nazli nema dilemu.

– Naš cilj je uvek isti, da postignemo uspeh. Okupljamo se u maju i pre svega, želimo da imamo dobar pripremni period. Olimpijske igre su vrhunac za sve sportiste. Najbolji se uvek takmiče na platformi koju prati ceo svet. I mi smo među njima, treće učešće srpske reprezentacije zaredom na OI je, zaista, veliki uspeh. Što se tiče mog učešća, to je, svakako, poseban osećaj. I ponos i odgovornost. Započeli smo detaljne analize, opsežne pripreme, a vodi nas selektorka koja je veoma iskusna u takvim sistemima. Kao i uvek, idemo korak po korak.

Svako dete u Pokretu i Institutu je bitno

Vredan rad i posvećenost su ključ uspeha. Toga se, naravno, pridržava i Jašar Čan Nazli, a Pokret za žensku košarku Marina Maljković i Institut za ženski sport su specifični izazovi, koji ga motivišu i raduju.

– Trudimo se koliko god je u našoj moći da učinimo što više za svako dete. Želimo da dopremo do devojčica širom zemlje i da ih priključimo Pokretu i Institutu. Mi smo deo dve veoma velike organizacije sa 20 različitih sportskih grana u više od 50 gradova. Brižljivo pratim svaku lokaciju, filijalu i svako dete. Razgovaram sa njima i njihovim porodicama. To mi je omiljeni deo posla. Svako dete je bitno i posvećujemo mu posebnu pažnju.