Završile su se Olimpijske Igre, sve je jasno kao dan, ali traje višegodišnje ubeđivanje Nevernih Toma da je Srbija zemlje košarke. Do novih Igara, sumnji i naravno, uspeha. I tako unedogled. A koja je tek muka objasniti takvima da je Srbija i zemlja ženske košarke… Kako god, neka svako po svom izboru uživa u svom (ne)znanju. Važno je da oni koji znaju suštinu gore navedenog aksioma, a posebno nadležni, podrže i pomognu da srpske košarkašice ostanu u svetskom vrhu.
Najbolje košarkašice Srbije su na OI u Lilu i Parizu zaustavljene u četvrtfinalu.
Sastav, koji je posle osvojenog zlata na EP 2021. i OI u Tokiju iste godine, znatno podmlađen, a uz to i neplanirano oslabljen, zadržao je mesto u planetarnoj eliti, među najboljih osam selekcija sveta! Pitaće se neupućeni, kako?
Talentom i predanim radom, posvećenošću. Nisu ovo fraze, u njihovom slučaju, pre će biti da je eufemizam.
Za početak da vratimo kalendar na februar ove godine. Srbiji je dopala najnezgodnija destinacija kvalifikacija za OI, igralo se u dalekom Brazilu. Makar da je u Riju, gde su se 2016. godine okitile olimpijskom bronzom, nego je bilo i dodatnog klackanja do gradića Belem. Dobro, reći će neki, kako drugima, tako i Srbiji.
Ne, srpski tim je u Belemu imao za protivnice Australiju i Nemačku, sa WNBA igračicama, moćne selekcije koje su se mesecima spremale u specijalnim kampusima i motivisani, domaći Brazil. Srpkinje su u Brazil doputovale u ratama sa raznih strana sveta, bez ijednog zajedničkog treninga. I ostvarile cilj. Treće uzastopno učešće na OI, sa prethodno odigrana dva polufinala (Rio – bronza i četvrto mesto u Tokiju)!
Podvig nad podvizima ostvaren je bez Aleksandre Crvendakić, nesuđenog lidera nove generacije, koja je zbog posledica povreda morala da se oprosti od košarke, a patike o klin okačila je i Maja Škorić. Da ne spominjemo i niz drugih neplaniranih situacija koje su otežavale i komplikovale željeno što bezbolnije podmlađivanje ekipe.
Pripreme za OI u Lilu i Parizu su odrađene, malo je reći, u spartanskom duhu. Sa neverovatnim motivom i pregršt emocija su izabranice selektorke Marine Maljković ušle u težak i nikad izjednačeniji olimpijski turnir. U prvom kolu su savladale zamke, koje nosi premijera na velikom takmičenju i atipični stil nezgodnog Portorika. Sjajno su grabile ka trijumfu, istina, u drugom poluvremenu imale pad, koji je mogao da ih košta pobede, ali na tako važnim turnirima vraški teško je igrati svih 40 minuta u pobedničkom ritmu.
E, upravo to vraški teško, izvele su nepodnošljivo lako u drugom kolu protiv favorizovane Kine i pružile partiju za anale. Demostrirale neverovatan talenat i potencijal. Preko noći postale su hit, svi oni koji su ih na OI “ispratili” pesimistički i potcenjivački ostali su u čudu. Otkud su takvi “stručnjaci” mogli da sanjaju da će neiskusne Srpkinje da gospodare u grupi A.
Na meču za prvo mesto u grupi nije ih savladala Španija, nego, mora se priznati, dugogodišnji španski kompleks, koji je Srbija, samo privremeno, razbila na zlatnom EP 2021. Nepotreban strah poremetio je srpski tim i ubedljiv poraz je ostavio traga pred četvrtfinale.
Međutim, Srbija je izborila status najbolje drugoplasirane ekipe, ali, nije samo španska kazna unela nemir, nego i famozni žreb FIBA… Na volšeban način je i ovom prilikom FIBA “zaštitila” takmičenje od kalkulisanja timova i nameštanja i biranja rivala u četvrtfinalu, ali je, po već viđenom scenariju, otvorila prolaz domaćim selekcijama, i ženskoj i muškoj. Prokrčila im je put onom stranom kostura kojim se izbegava duel sa SAD pre finala. Setimo se samo prošlih OI u Tokiju, kako je ženska selekcija Japana osvojila srebro, a ispostavilo se da je to, bio instant sjaj, ipak, prosečnih Japanki.
Posebna priča su rang liste FIBA, a i to neobično rangiranje, pored ostalog, utiče na ubacivanje ekipa u šešire za žreb. Te liste je svetska kuća košarke pravila pre i za vreme Igara u Francuskoj, dakle, čak tri u poslednjih mesec dana. Najpre su Srpkinje “nagradili” desetim mestom, zatim su se posle sjajnog starta Marininih devojaka na OI korigovali i “častili” ih osmom pozicijom, a pred četvrtfinale sa Australijom unapredili ih na sedmu. Kažu u FIBA da koriste precizne parametre u tom rangiranju, računaju i pripremne i mečeve na OI. Međutim, s pravom možemo da pitamo zašto su Australiju (drugoplasiranu iz grupe B) uoči četvrtfinala proglasili četvrtom, ako je Srbija zvanično bila najbolja drugoplasirana selekcija !? Kao da su unapred znali da će Australija da savlada Srbiju u četvrtfinalu…
To, naravno, nije sve. Kao i mušku reprezentaciju Srbije i žensku je pratilo u Lilu i Parizu očajno suđenje. Što je najtužnije i najsmešnije, deljenje “pravde” bilo je sve grđe kako su pristizali važniji mečevi i teži rivali…
Osvrnimo se i na faktor povreda. Verovatno su i druge reprezentacije imale takvih problema, to je nažalost, postalo neminovno u moderno doba atomske, gladijatorske košarke. Kako bilo, Srpkinje su, zvuči neverovatno, tokom priprema imale čak četiri loma noseva (Mina Đorđević, Ivon Anderson i Nevena Rosić dva puta!). Da ne nabrajamo sitnije i krupnije ozlede, ali da spomenemo još dve koje su se dogodile u odlučujućim momentima. Saša Čađo je zbog pada na reklame na meču sa Španijom povredila kuk i koleno i igrala u četvrtfinalu pod injekcijom, a Ivon Anderson je u prvom poluvremenu utakmice sa Australijom dobila jak udarac u preponu, od kojeg se nije oporavila do kraja…
Ovo nije nabrajanje alibi faktora, već objašnjavanje činjeničnog stanja u kojem se nalazi srpska ženska reprezentativna košarka. Da se shvati koliko su svi podvizi ovih devojaka u 2024. godini veliki… I pre svega, radi zaključka i poruke da bi srpskoj ženskoj košarci trebalo pomoći u budućnosti. Ono o čemu je selektorka Marina Maljković pričala u Parizu, a i prošle godine posle EP u Ljubljani.
Ta tema zavređuje poseban tekst. Ukratko, sistem u KSS u okviru sektora za žensku košarku sjajno funkcioniše od 2011. godine, ali potrebno je nadograditi Udruženje ženskih ligaša, koje zasebno egzistira u Savezu, radi jačanja elitne lige i baze igračica i vraćanja reprezentativki u Srbiju. Dakle, na potezu su KSS, država, sponzori i svi vredni poslenici i stručnjaci, koji u Srbiji požrtvovano rade sa košarkašicama.
To je, uostalom i uslov da Marina ostane na kormilu najboljih seniorki. Ne bi trebalo zaboraviti da Marina kao osnivač “Instituta za ženski sport” pomaže sportistkinje u raznim granama da od malena treniraju besplatno. To je nesebičan gest, jer se nije zadržala samo na “Pokretu za žensku košarku Marina Maljković”.
Košarkašice su kroz istoriju bile veoma zahvalne za svaki vid podrške i pomoći i uvek višestruko vraćale. Nadamo se da će biti sluha za nove rapsodije u izvedbi srpskih dama pod obručima…

Ženska košarka globalni hit

Ženska košarka je protekle klupske sezone doživela ekspanziju na globalnom nivou. Možda primeri koji slede promene neke stvari i u Srbiji. Ceo svet bruji o čudu od devojke Kejtlin Klark, koja je postavila nove standarde u NCAA u dresu Ajove i u WNBA, kao članica Indijane Fiver. Utakmice u NCAA je zahvaljujući njoj gledalo po 20, 30 hiljada ljudi, a finale na stadionu za američki fudbal u Feniksu čak 75.000 gledalaca. Televizijski prenos utakmice Konetikat San – Indijana Fiver oborio je ovog leta rekord gledanosti za WNBA na televizijskoj mreži ESPN sa 2,1 miliona gledalaca.
Slično se događa i tokom OI u Francuskoj. Na susretima grupne faze na olimpijskom turniru košarkašica u Lilu bilo je ukupno 410.633 gledalaca, dakle, 22.812 u proseku. Utakmice Srpkinja u Lilu pratilo je 65.861 ljudi. Duel Srbije i Španije je na petom mestu gledanosti sa 26.595 ljudi. Rekord OI je megdan Australija – Francuska, na kojem je bilo čak 27.193 posetilaca. Na drugom mestu je meč Kanada – Nigerjia (27.107), treći je Španija – Kina (27.021), četvrti Kina – Portoriko (26.595)…
Mnogima ovi podaci zvuče nestvarno, ali sve je stvar nivoa sportske kulture. Mogla bi i Srbija, zemlja košarke, da razmišlja u tom pravcu.